Навигатор

Библио база

Јавне набавке

 

 

 

 

Дигитална Народна библиотека Србије

Народнa библиотекa Пожаревaц - Збирка периодике

Програм 2016.

 

Programi 2016.

 

 

 

 

 

Преузмите нашу андроид апликацију

ПРЕУЗМИТЕ Е-КЊИГЕ БЕСПЛАТНО

ВЕСТИ ИЗ СВЕТА

Варошарије

Статут и правилници

СТАТУТ

 

 

 

 

 

Најбољи у 2012.

Члан мреже

       član mreže

Инстаграм

Фејсбук

ЕУ-инфо

СТИХОВИ ПОВЕЗАНИ СТРУНАМА ГИТАРЕ

Звук и речи ,,Поетске певаонице'' дошли су и до пожаревачке Библиотеке, 13. јула 2017. године. У пуној сали, наступили су Срђан Сиђа Живковић, драмски уметник, књижевник и музичар и  др Урош Дојчиновић, гитариста, музиколог, композитор, педагог и публициста.

Светски и наши песници оставили су предивне песме у наслеђе, али, нажалост, само су неке од њих преточене у мелодију. Колико су вредне показује и чињеница да се већ годинама певају. Због небриге и непознавања књижевности, ти стихови постају власништво ''непознатог аутора''. Али, захваљујући оваквим књижевним вечерима, поезија наставља да живи кроз златне нити гитаре и музику уопште. Колажни програм, састављен од беседа, монолога, поезије и евергрина, пробудио је емоције и веру у опстанак уметности.  

Крстарење стиховима отпочело је ,,Романсом'' непознатог аутора. Смењивали су се стихови Дучића, Шантића, Трифуновића, Радовића, руских песника и других великана наше и  светске поезије. Чули смо ,,све звуке неба и света, све боје сунчаног лета…'' Подсетили смо се песме ,,Моје јади'', заборављеног проте Васе Живковића, као и дивних стихова које је Раде Драинац написао на самрти. Уз вешто беседништво Срђана Живковића и маестралну пратњу на гитари Уроша Дојчиновића, схватили смо шта је све потребно да би се написала једна песма. Јер, стихови нису осећања, како људи то мисле, већ искуства. Као што Рилке наводи у једном свом роману, да би се написао један стих, потребно је видети многе градове, људе, ствари, сећати се путева у непознатим крајевима, неочекиваних сусрета и растанака које смо дуго гледали како се ближе, јутара на мору, ноћи проведених на путовању…Тек кад постану крв у нама, поглед и покрет, безимене, тако да се више не могу разликовати од нас самих, тек онда се може десити да, у једном веома ретком часу, прва реч стиха искрсне међу њима и потече из њих. Дакле, велико искуство рађа уметнички вредну поезију кроз коју се можемо иронично обраћати смрти, као што Дучић каже у својој песми  да о њој причају само ,,људи без маште'' или да нас ,,кује и обликује само оно што љубимо'', или да су ,,греси само наши, а све остало је туђе''. Поигравање речима, значењем и смислом, као плод великог животног искуства, можемо наћи и у поезији Данила Киша или Милоша Чеслава, чију смо песму чули за крај.

https://www.youtube.com/watch?v=Qkounn7vo6g